INTERVJU: LAURA BARNA, KNJIŽEVNICA Zavičaj je tamo gde je duh

Reč je o štivu koje govori o slikarki Beti Vukanović i njenom suprugu Risti. U književnom, ali i životnom smislu ova proza korespondira sa uvek dramaturški izazovnim epskim susretima balkanskog i srednjoevropskog bekgraunda i njihovim implikacijama. 

Neke od knjiga Laure Barne doživele su više izdanja i u velikoj meri se poetički i motivski oslanjaju na njeno rodno panonsko podneblje. Podsetimo, rođena je u Jazovu, u opštini Čoka, školovala se na primorju, a književnu i naučnu afirmaciju stekla je u glavnom gradu. 

Objavila je petnaestak knjiga, a značajan deo njenih radova odnosi se na stvaralaštvo još jedne Panonke – Isidore Sekulić. 

Vaše rodno Jazovo i severni Banat u vama su, pretpostavljam, stvorili za trajno osećaj pripadnosti ravnici. Da li taj prtljag iz detinjstva rado nosite i danas?

– I kada bih rekla da ga ne nosim rado, telo bi me demantovalo, misli bi se uzjogunile, osećanja atakovala na brzopleto izrečeno, i sve na meni i u meni ukazivalo bi da govorim neistinu. A istina je da svaku moju ćeliju određuje geografija, priroda tla s kojeg sam pokupila prve mirise i sokove, šaputanja zemlje, šuštanja listova duvana i cvetova suncokreta, vulkanske predačke taloge sabijane istorijskim pa i arheološkim vremenom u prividnu tišinu i spokoj beskraja koji pri svakom pogledu prizivaju more, a iz mora crpu stvaralaštvo kao avanturu duha. I to je posebna vrsta ispoljavanja kreativnog: živa i refleksivna, stvorena iz dubina slojeva pomenutih taloga, a namerna da s filozofske i psihološke tačke osvetli večito zagonetan fenomen zavičaja kroz princip umetnosti. Kako god se činilo da sam daleko od njega, sudbinski me prožimaju oblici i sve realno i vidljivo još pri prvom susretu s majčinim očima u kojima se neprikosnoveno odražavala geneza dedovine i babovine. Uostalom, ko je još pobegao od sebe, kome je još uspelo da izmigolji iz „Kruga iscrtanog kredom“, kako je govorila naša Isidora Sekulić?

Najraniji deo života proveli ste u Jazovu i Čoki, potom se školujete najpre u Đenovićima, pa u Splitu, konačno nastanjujete u Beogradu. Može li se napraviti ikakva analogija između Panonskog i Jadranskog mora, ili bi svaka takva poveznica bila usiljena?

– Dva sveta, a opet jedan! Ali to mi je i bio ključni izazov i pokušaj da dokučim naslućene impulsacije univerzuma u kojem smo samo kamičak u velikom mozaičkom obrazu. Svesna da taj i takav kamičak može biti upravo deo zenice oka tog obraza, i ukoliko se iščupa, lik postaje neraspoznatljiv. Tek svest o celovitosti, pristupnica je kosmosu i svem što je od božanskih darova priušteno čoveku. Zato smo i kapljice iščezlog Panonskog koliko i sinjeg Jadranskog mora, uvezani i nadzemno i podzemno u sve vode. 

 Iz štampe vam upravo izlazi nova prozna knjiga posvećena još jednoj interesantoj ženi?

– Završila sam knjigu „Frau Beta“, roman o Beti Vukanović (1872), slikarki nemačkog porekla koja je svoj zavičaj dobrovoljno zamenila našim, i u njega unela začine: lepote, dobroga i korisnoga, kao i mirise, sokove i taloge Bavarske, a time ga je slojevito obogatila, a svoje ime upisala u srpsku kulturnu baštinu. Fenomenološki mi je bilo zanimljivo, pa i izazovno, da pratim sudbinu jedne strankinje, umetnice i pedagoga svetskoga glasa, ali pre svega njen konačan izbor. A Beta Vukanović je i posle smrti muža, čuvenog slikara Riste Vukanovića 1918. godine, izabrala Srbiju, odnosno Beograd i u njemu poživela sve do 1972, davši mi priliku da predstavim jednovekovnu kulturnu istoriju našega naroda. Pokazalo se, zavičaj je onamo gde je duh, a duh je uvek u nama. 

N. Savić